Knjiga koja je pred nama je izuzetna, ne toliko po svojim literarnim novotarijama, ili zbog neke specifične originalnosti, koliko po svojoj osnovnoj nameni i intonaciji koja je, ustvari, svojevrstan “prkos i inat” da se pošto-poto prikaže jedna sredina koja još uvek nije spremna da pisca razume, prihvati njegove literarne opservacije i, eventualno mu oprosti neki greh.

Radosavljević je svoj pesnički zadatak shvatio kao dug generacije koja stupa na scenu u ime istorijske nužnosti, nošena nejasnim romantizmom da je u društvu glavni posao obavljen, pa da oni, mladi, samo taj isti život ispune sadržajnijim idealima. Za takav književni zadatak život pruža obilje materijala, a neusaglašenost ljudskih odnosa je očigledna i pre pisanja romana. Ispostavilo se da je ovaj naš život sve drugo samo ne apstrakcija po kojoj će svršeni školarac da šećka i samouvereno tumači principe samoupravnog društva na svoj sopstveni način. To su, ipak, ljudske prirode koje praksa svrstava u različite borbene redove, naoružava oružjem i sučeljava sa nevidljivim neprijateljem. U bogatstvu takve građe Radosavljević pokušava da izdiferencira jednu ljudsku sudbinu koja će morati da bude toliko tipična za naš društveni mentalitet da bi unapred odredila i ideju romana.